Зімняя Казка
Праз марозную ткань, праз узор на акне
Бачу постаць тваю за вячэрнім сталом,
І душу ахінае мне шчасце цяплом,
І так ясна, так ярка ўяўляецца мне:
Не сняжынкі, пялёсткі чаромхі лятуць,
Нас дваіх асыпаюць у казачным сне,
І празрыста-крыштальныя ружы цвітуць
На тваім зачарованым, ціхім акне.
Дываном дарагім рассцілаецца снег,
Час над намі спыніў хуткаплыннасць гадзін.
Ты па садзе ідзеш у брыльянтах ільдзін,
І красою сама ты падобна вясне.
Дык чаму ж гета сон, і чаму я адзін,
І чаму раздзяляе узорнае шкло
Нас з табой ад таго, што было і прайшло,
Што вярнуцца магло толькі ў казцы ільдзін
На тваім зачарованым ціхім акне?
|
A Winter's Tale
Through the web of spun frost, the design on the pane,
Beyond evening's table, I see your dear form,
And the glow wraps around me, so gentle and warm,
And so clearly, so brightly, a vision comes plain:
Not snowflakes, but bird-cherry blooms in a shower
Fly down on us two like a fairy-tale dream,
Not ice patterns — roses transparently flower
On your window, enchantedly quiet it seems.
Why, then, is it a dream, why alone do I yearn?
And why are we kept by the frost-covered glass
Apart from all that which has been and is past,
That only in ice-pattern tales can return,
And can give us back nothing at last.
|